Reč dekanice Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu, profesor dr Vesne Rakić-Vodinelić prilikom svečanog otvaranja školske godine, u oktobru 2007. godine

Dame i gospodo, dragi prijatelji,

otvaram svečanost povodom nove generacije studenata prve godine Pravnog fakulteta Univerziteta Union i povodom dodele počasnog doktorata našem doskorašnjam dekanu, profesoru Vladimiru Vodineliću.

Dakle, na prvom mestu – dame i gospodo brucoši, dobro nam došli!

Posle vas, pozdravljam naše drage goste: rektora Univerziteta Union, profesora dr Milana Stamatovića, ministra pravde u Vladi Republike Srbije, kolegu i nekadašnjeg dobrog studenta Pravnog fakulteta Univrziteta u Beogradu, Dušana Petrovića, prorektore Univerziteta Union, dekanicu Pravnog Fakulteta u Kragujevcu, hrabru i časnu koleginicu Dušicu Palačkovič, kolegu Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja Republike Srbije, profesore pravnih fakulteta u Beogradu, i Nišu, sudije Vrhovnog suda Srbije, predstavnike Advokatske komore koleginice i kolege sudije i javne tužioce, predstavnike nevladinih organizacija, kao i osnivače Pravnog fakulteta Univerziteta Union.
Predstavljam vam dr Violetu Beširević, prodekanicu, dr Aleksandru Čavočki, prodekanicu, profesora dr Zlatka Stefanovića, prodekana i Milana Krnjića, studenta prodekana. Dobro nam došli i želimo Vam dobro vreme i dobro druženje sa nama!

Koleginice i kolege studenti prava,
naročito novi studenti, naši brucoši,

Ko ste vi, naši novi studenti, ko smo mi, vaši profesori, šta ovde radimo zajedno? Etimologiju reči brucoš ne bih u ovoj prilici analizirala, iako se ona već generacijama uporno održava u našem jeziku. Ne može se naći u akademskim raspravama, ali može u nekim od zanimljivih narodnih pesama iz Vukove zbirke.
U ranim počecima učenja prava i pravne nauke, studenti prava – početnici su nosili otmenija imena nego danas. U šestom veku, oni su se zvali Iustiniani novi - novaci koji su učili Justinijanove institucije. Kakav zadatak je tada stajao pred njima? Justinijanove institucije - autoritativni udžbenik, govoreći današnjim jezikom - uveo je u studiranje Digesta i Pandekta, kao kompilacije rimskog prava u određenim istorijskim trenucima. Iustiniani novi, brucoši tadašnji, nisu imali lak posao. Na prvoj godini učili su prve četiri knjige od pedeset knjiga Digesta i Pandekta. Na drugoj i trećoj godini učile su se još dvadeset dve knjige, na četvrtoj godini još deset knjiga, koje su tada studenti već sami analizirali, uz stručni nadzor, a preostalih četrnaest knjiga nisu izučavali. Bilo bi, izgleda, previše. Na petoj godini učio se Justinijanov kodeks i tada studenti više nisu bili novi.
U širokom rasponu od šestog do jedanaestog veka, u učenju prava se, po svemu sudeći, nije desilo ništa epohalno. A, onda, u jedanaestom veku nastupa bolonjski proces, tj. bolonjski model nastavnog plana, koji današnji naučni žreci nesmotreno najavljuju kao poslednju modu! Bolonjski proces učenja prava otpočeli su nastavnici gramatike, logike i retorike (prvi medju njim bio je Pepone- valjalo bi to ime zapamtiti). Formiranju i širenju uticaja pravne bolonjske škole doprinelo je pronalaženje prepisa Pandekta, posle petovekovnog zaborava, a razvoj Bolonje kao univerzitetskog centra posledica je rasta njene ekonomske moći, razvoja trgovine, pojačane razmene intelektualnih argumenata, kao rezultata razvijene društvene debate. Posle Bolonje, univerziteti na kojima se uči pravo kao posebna disciplina, razvijaju se u Parizu, Padovi, Napulju, Peruđi, Keimbridžu, Osfordu, Pragu , Krakovu – gde sve ne. Dakle, najpre u lepim i bogatim gradovima južne, zapadne i centralne Evrope. Uticaj bolonjskog modela pravne škole dominira do kraja šesnaestog veka, potom jenjava jer se pravne discipline umnožavaju, a time se menja način učenja prava.
Danas bolonjski model, pod nazivom bolonjski proces, postaje ponovo dominantan i najuticajniji model organizacije visokih škola, dakako ne samo pravnih. Ponekad u tom modelu uočavamo najpre brojke, bodove, kredite, prenošenje, stranice rezličitih tekstova, vreme čitanja. Ono što mi u ovoj našoj školi nastojimo da ne zaboravimo, to je čovek koji uči i čovek koji poučava. Iustiniani novi, vi za nas niste brojevi, vi ste za nas ljudi sa neponovljvim ličnostima i nesvodivim i jedinstvenim pravnim subjektivitetima.
Da li je učenje prava moguće u siromašnoj zemlji sa ograničenim pravnim tradicijama? Uzima se – benevolentno - da se pravo su Srbiji izučava od 1841. godine, od osnivanja Liceja u Kragujevcu. Ipak, Univerzitet u modernom smislu reči, osnovan je tek početkom XX veka, 1905. godine u Beogradu. Iako je na Balkanu izostala renesansa, kao jedan od kulturnih temelja savremene civilizacije, iako u Srbiji, sa izuzetkom Vojvodine, u XVIII veku nije naslikana nijedna umetnička svetovna slika, niti komponovana ni jedna svetovna kompozicija, u razvoju visokih škola, učinjeno je najviše što se moglo. Na razvoj prava u Srbiji, kao i drugde, uticalo je poboljšanje ukupnog društvenog života. Ali ne samo to i možda ne ni odlučujuće. Na uvažavanje prava, makar kod onih koje pravo shvataju ozbiljno, snažno su uticale razne vrste uskraćenosti i osujećenosti. Dugogodišnja osujećenost u uživanju i efikasnoj zaštiti ljudskih prava,. dovelo je ovde i danas do snažnog prodora teorijskih učenja o ljudskim pravima u kurikulume modernih pravnih studija. Izolacija koju je Srbiji nametnula autoritarna vlast naročito na kraju XX veka, nije ni ukinula, pa možda ni smanjila interesovanje za evropsko pravo i osvajanje evropskog pravnog prostora. Nametanje omnipotentne države, kroz Ustav iz 1990. godine, kao i važeći Ustav iz 2006. godine, nisu uništili ljudsku potrebu da se bude uvažavan, dostojan pristojnog života, slobodan. Oni koji su najpoznatija imena u srpskoj pravnoj misli iz oblasti ljudskih prava, građanskog prava, evropskog prava, trgovinskog prava, sudskih postupaka i arbitražnog prava, predaju upravo ovde. Nastavnici mlade i srednje generacije koji su objavili najviše kritičkih i prodornih publikacija o zabrani diskriminacije, evropskim direktivama i politici, zaštiti ljudskih prava, ovde su nastavnici i asistenti. Sudije koje su znale da kažu ne onda kad se to kažnjavalo na drastičan način, predaju danas našim studentima. Mi ovde nastojimo da znanje prenosimo i zajedno sa studentima formulišemo, a ne da ga namećemo kao neosporive recepte ili dogme. Pokušavamo, zajedno sa našim studentima da pokažemo kako je bitna uloga prava u tome da svakodnevni život učini lakšim, a ne da ga otežava. Insistiramo na tome da u društvu moraju da postoje pravila igre, da ona moraju biti unapred poznata svima koji učestvuju i da se ta pravila moraju poštovati. Verujemo da se najbolje može naučiti ako se uči u prijateljskom okruženju.
Pored pravnih znanja, tehnika i veština, dragi naši Iustiniani novi, založićemo se naročito da dobro razumete da pravna profesija zapravo znači odgovornost. Nekada sam mislila da profesija pravnika, za razliku od na primer, profesije fizičara (parafraziram Hobsbauma) ne može biti opasna, da ne može naneti veliku štetu. Danas znam da može. Može ako se pravo zameni ideologijom. Može ako se istina na kojoj pravo mora da počiva zameni mitologijom. Može, ako se pravna država zameni državom koja promoviše ili toleriše nasilje.
Moja generacija pravnika nije odgovorila na civilizacijki izazov. Mi nismo uspeli da otkrijemo prave puteve do ideala pravde države. Vi to morate. Vi to smete. Vi ćete naučiti kako!